Tako je vriŠĆala Banshee

Blog revoltirane sanjarke

12.09.2007.

Les yeux sans visage



Šta mi je smetalo? Smetalo mi je što mi je socijalni život rastao na uštrb bloga, a opet.. zahvaljujući njemu. Smetala su mi vanblogerska pitanja. Vanblogerske brige. Smetalo mi je javno jer je bilo privatno, smetala sam sama sebi apstraktujući toliko tekstove, nakon toliko upoznavanja, da su rađali i rađali čiste interpretacije, a ne inicijalnu poruku.

Smetalo mi je to što kući kucajući i zaboravljujući na stvarne ljude van bloga, dobijah i offline komentare. Od ljudi kojima čak ne bih ništa rekla, a kamoli pisala tekstove i odavala misli / osjećanja. No, to je cijena bloganja. Rado bih da filtriram 'publiku' na kraju završim filtrirajući sebe... I to mi je smetalo.

Šta me je vratilo ? Ono što me vratilo i vraća blogu nije samo pisanje. Ima tu dosta čežnje za onim starim blog kontaktima i starom blog atmosferom. Za onim blog duhom koji je vladao i uvijek vlada između nekolicine blogera i blogerki na fazon 'Razumijemo se'. Ima tu nekog slatkog utočišta od vanjskog svijeta. Ima tu... ima tu neke nade. Nekog nevizuelnog kontakta očima. Nekog netaktilnog tapšanja po leđima. Nečeg taman socijalnog da te dnevno / sedmično dozira za svijet van tebe. Za svijet kojim se kroči otvorenih očiju.

Eto, to me je vratilo.

Tako je vriŠĆala Banshee